Sećam se, kao da je juče bilo, onog jesenjeg popodneva kada je moj sin, tada možda sedmogodišnjak, prišao mi sa onim pogledom punim dosade. Znate ga, jel da? Onaj pogled koji kaže: „Tata, ne znam šta da radim.“ Igrali smo već sve društvene igre koje smo imali. Ponekad mi se činilo da je svaki piksel na ekranu bio istražen, svaka igračka premeštena s jednog mesta na drugo bez prave svrhe. Tada mi je sinula ideja, onako, kao grom iz vedra neba, dok sam gledao u gomilu kartona i flomastera koje smo nekako uvek imali po kući. Šta ako bismo sami napravili igru? Ne kupili, već stvorili nešto iz ničega? To je bio početak jedne od najlepših porodičnih tradicija, nešto što nas je spasilo od bezbrojnih popodneva ekranskog zombiranja i, iskreno, od moje sopstvene kreativne blokade.
Prvi pokušaji: Haos, smeh i lekcije na putu
Priznajem, prvi pokušaj je bio… pa, recimo – haotičan. Ideja je bila da napravimo neku vrstu avanturističke igre sa mapom blaga. Moj sin je crtao nekakve mutne obrise ostrva i „opasne močvare“, dok sam ja pokušavao da smislim pravila koja imaju smisla. Zamislite samo tu scenu: karton je bio izgužvan, flomasteri razmazani, a ‘blago’ je na kraju bilo nekoliko bombona umotanih u aluminijumsku foliju. Pravila su se menjala svakih pet minuta, u zavisnosti od toga ko je gubio. U jednom momentu je pala i odluka da se moraju praviti kreativne igre za decu, koje će imati neki smisao. Bilo je tu svađe, bilo je i suza (uglavnom mojih, od smeha), ali ono čega se i dan-danas sećam, dok nam se miris starog kartona uvlačio u nozdrve, jeste onaj osećaj zajedništva. To nije bila savršena igra. Daleko od toga. Ali je bila naša. I to je suština.
Kada se osvrnem na tih petnaestak godina bavljenja “uradi sam” projektima, shvatam da su društvene igre bile poseban izazov. Nije to samo lepljenje i sečenje. Tu je uvek bio taj duboki, ljudski ugao, ta filozofija koja se krije iza svake kockice i svake kartice. Zašto uopšte trošiti vreme na izradu nečega što možeš kupiti za relativno malo novca? E, pa, ovde dolazimo do onog “Aha!” momenta. Ne radi se o novcu, iako je to svakako lep bonus. Radi se o mnogo dubljim stvarima: o ponosu kada tvoje dete kaže „ja sam ovo napravio!“, o strpljenju koje učiš dok crtaš sitne detalje, o tome kako kreativnost raste sa svakim novim pokušajem. Razmišljam kako se moja veština menjala godinama; od onog nezgrapnog prvog pokušaja do danas, kada mi je svaki projekat prilika da testiram granice svoje mašte. Stari ja bi se fokusirao samo na rezultat, novi ja uživa u svakom koraku procesa, u procesu samom. Ima tu i pritajene anksioznosti: da li će se deci dopasti? Da li će biti dovoljno zabavno? Ali te misli obično nestanu čim vidim njihova ozarena lica.
Tajni sastojak: Priča!
Ovde dolazi do mog malog tajnog sastojka, mog ličnog “life hacka” koji nisam našao ni u jednom korporativnom vodiču. Kada pravite društvenu igru, ne pravite samo skup kartona i figurica. Pravite priču. Pre nego što se uhvatite makaza i lepka, sedite sa decom i razmislite: Kakav svet želimo da stvorimo? Ko su likovi? Koja je svrha igre? Šta je ‘pobeda’? Kada imate priču, sve ostalo postaje mnogo lakše. Ploča postaje mapa tog sveta, kartice su događaji koji se dešavaju likovima, a figurice su sami junaci. Na taj način, svaka odluka u izradi ima smisao i deca su mnogo više uključena, jer nisu samo puki izvršioci, već stvaraoci te priče. Setite se onog osećaja kada po kišnom danu sedite u kući, a kroz prozor se vidi jesenja magla, i onda se prepustite mašti. To je ono što tražimo.
Od ideje do materijala: Ne mora biti skupo
Često čujem: „Nemam materijala, skupo je to.“ E, pa, ja sam čovek koji je napravio karijeru od toga da dokazuje suprotno. Pogledajte oko sebe! Stari kartoni od kutija za dostavu, prazne rolne toalet papira, plastične flaše, čepovi, dugmad, štapići za sladoled, pa čak i kamenčići iz dvorišta. Sve može postati deo vaše igre. Jednom smo napravili edukativne kocke za decu od stare kartonske kutije za cipele. Znači, budžet vs. vrednost ovde nije ni pitanje. Vrednost je nemerljiva.
- Kartonske kutije: Velike površine za table, manje za kartice ili figurice.
- Papir i flomasteri/bojice: Neizostavni za crtanje i dekoraciju.
- Makaze i lepak: Osnovni alat svakog majstora.
- Stari dugmići, čepovi, kamenčići: Savršeni za figurice ili žetone.
- Plastične flaše/rolne toalet papira: Mogu postati prepreke, kule ili delovi terena.
Osećaj grubog kartona pod prstima, pa onda miris tek otvorenog lepka, to je sve deo tog iskustva. Znam, zvuči pomalo čudno, ali ti senzorni sidrišta su ono što se urezuje u pamćenje.
Moja operativna greška i kako sam je prebrodio: Priča o ‘Pustolovini kralja lavova’
Sećam se jedne zime, pre nekih pet godina. Deca su me molila da napravimo neku složeniju igru, nešto sa više mehanika, sa nekim ‘dubljim’ narativom. Odlučili smo se za “Pustolovinu kralja lavova”, igru gde igrači moraju da sakupljaju ‘magične bilje’ i donesu ih bolesnom kralju, izbegavajući pritom razne zveri. Zvučalo je sjajno, zar ne? Problem je nastao kod pravila. Bio sam previše ambiciozan. Želeo sam da ubacim elemente strategije, sreće, trgovine, pa čak i neki sistem borbe. Crtali smo satima: veliku mapu sa raznim terenima, staze, specijalne zone. Izrezivali smo na stotine malih kartica za bilje, zveri, događaje. Bilo je tu neizmerne predanosti, miris sveže obojenog papira ispunjavao je sobu, a prsti su mi bili lepljivi od lepka skoro tri dana.
Kada smo konačno seli da igramo, posle skoro nedelju dana izrade, usledio je hladan tuš. Pravila su bila toliko konfuzna da ih niko nije razumeo, čak ni ja, koji sam ih smislio. Svakih pet minuta smo morali da prekidamo igru da bismo pročitali neku karticu ili pokušali da protumačimo šta znači ‘aktivirati lavlji duh’. Deca su gubila interesovanje brže nego što se sneg topi u proleće. Videli ste onu frustraciju, onaj pogled na licima koji govori: “Tata, ovo je previše.” To je bio taj moj operativni ožiljak. Ponekad, u želji da napravimo nešto “specijalno” ili “komplikovano”, zaboravimo na suštinu – zabavu i jednostavnost.
Aha! momenat je usledio te večeri, kada sam, sam sa sobom, pokušavao da pojednostavim ta ista pravila. Shvatio sam da sam krenuo pogrešnim putem. Umesto da dodajem, trebalo je da oduzimam. Sledećeg dana, sa malo manje pompe, ali sa mnogo više mudrosti, seli smo opet. Predložio sam: „Hajde da zanemarimo pola ovih kartica i da se fokusiramo samo na putovanje i sakupljanje bilja.“ Iznenađujuće, deca su se složila. Uklonili smo sve nepotrebne slojeve, pojednostavili staze, a zveri su postale obične prepreke koje se preskaču bacanjem kockice. Izbacili smo sve što je stvaralo trenje i ostavili samo čistu radost igre. Taj gorak ukus neuspeha od prethodnog dana pretvorio se u slatko shvatanje da je manje često više, posebno kada se radi o igrama za porodicu.
Faze izrade: Korak po korak do savršenstva (ili bar nečeg zabavnog)
1. Brainstorming i priča (ponovo!)
Zapamtite, priča je baza. Sedite, pijte čaj ili sok, i samo pričajte. Nema loših ideja u ovoj fazi. Možda želite avanturu u svemiru, misteriju u dvorcu, trku životinja, ili možda nešto potpuno apstraktno. Zapišite sve. Moj savet: uzmite neki veliki papir i napravite “mapu uma” (mind map). Razmislite i o tome da li pravite zabavne igračke iz snova ili nešto što je više fokusirano na edukaciju, poput edukativne igračke od drveta za decu, mada se drvo ovde može zameniti kartonom.
2. Dizajn table i elemenata
Kad imate priču, možete da vizualizujete. Hoće li to biti linearna staza, ili otvoreni svet? Gde će biti start, gde cilj? Koje prepreke ili specijalna polja postoje? Nacrtajte skicu na nekom papiru pre nego što se uhvatite ‘pravog’ kartona. To će vas spasiti mnogo frustracija. Razmislite o bojama, o simbolima. Ne zaboravite na figurice i kartice. Možda će vam trebati kartice za događaje, za opremu, za likove. Možete ih jednostavno nacrtati ili zalepiti slike iz starih časopisa.
3. Izrada pravila: Jasnoća pre složenosti
Ovo je mesto gde se mnogi sapletu. Pravila moraju biti jasna, koncizna i laka za razumevanje. Počnite sa osnovnim: kako se krećeš, šta radiš na poljima, kako pobeđuješ. Dodajte malo po malo. Zapisujte ih. Zamislite da objašnjavate igru nekome ko nikada nije igrao društvene igre. Možete čak koristiti i listu sa pitanjima i odgovorima, kao što smo mi to uradili. Pišite ih na velikim slovima, neka budu vidljiva.
4. Testiranje i dorada: Igra nije gotova dok nije odigrana (mnogo puta)
Ovo je moj drugi “life hack”: testiranje je esencijalno. Nemojte misliti da je igra savršena čim je napravite. Sedi sa decom i igraj. Posmatrajte gde se koče, gde im je dosadno, šta ne razumeju. Prvi put kada smo igrali “Pustolovinu kralja lavova” nismo ni stigli do kraja. Ali smo uočili da su neka pravila bila teška. Pa smo ih odmah menjali. Nemojte se plašiti da nešto isečete, prelepite, pa čak i potpuno izbacite. To je deo lepote “uradi sam” projekata – fleksibilnost. Želim da vam kažem, taj proces je često dug. Nekad se čini da se ne pomeraš s mesta. Ali kada konačno klikne, kada vidim iskrice u očima moje dece dok igraju igru koju smo zajedno stvorili – e, to je osećaj koji se ne može kupiti.
Aesthetic / Craftsmanship Analysis: Lepota u nesavršenosti
Priznajem, postoji nešto posebno u ručno rađenim predmetima, zar ne? Nešto što kupovna igra, koliko god bila sjajna, jednostavno ne može da ponudi. Govorim o onoj maloj nesavršenosti na ivici kartice, o blagom otisku palca na figurici od gline, o neravnomerno raspoređenoj boji na tabli. To nisu greške, to su tragovi ruku. To su svedočanstva o vremenu, trudu i ljubavi koja je uložena. Svaki put kada sednemo da igramo jednu od naših domaćih igara, osetim tu toplinu, tu priču iza svakog elementa. To je kao da sediš sa šoljom tople kafe i osetiš blagi vetar koji nosi miris tek pokošene trave – to su ti senzorni sidrišta koja se urezuju u pamćenje. To je umetnost, to je zanat. To je, na kraju krajeva, veza. I to je ono što zaista vredi.
Šta ako… Pitanja koja vas verovatno muče
Šta ako nisam „kreativan“?
E, to je ono što ja zovem ‘blokada praznog lista’. Svi smo je iskusili. Ali verujte mi, svako je kreativan. Samo treba da pustite. Počnite jednostavno. Uzmite list papira i nacrtajte put. To je početak. Ne morate da budete Pikaso da biste napravili nešto zabavno. Često je jednostavnost ključ. Moja deca su, iskreno, bolja u osmišljavanju od mene, jer nemaju tih ‘filtera’ koje mi odrasli imamo. Ako vam je potrebna neka personalizovani poklon ideja za mamu, razmislite o nekoj kartičnoj igri sa porodičnim uspomenama. Eto, već imate ideju!
Koliko dugo traje izrada jedne igre?
To zavisi. Neke smo napravili za popodne. „Pustolovina kralja lavova“ nas je držala okupiranima skoro nedelju dana, a i tada je prošla kroz reviziju. Suština je da to nije trka. Uživajte u procesu. Ako nemate puno vremena, počnite sa nečim malim – igrom sa karticama, na primer, ili jednostavnom igrom bacanja kockice sa nekoliko polja. Čak i izrada jedne figurice može biti mini-projekat za popodne. Cilj nije brzina, već zajedničko provedeno vreme.
Kako motivisati decu da učestvuju?
Najbolja motivacija je vaše učešće i entuzijazam. Deca upijaju našu energiju. Ako vide da ste vi uzbuđeni zbog projekta, i oni će biti. Dajte im da biraju temu, neka crtaju, neka seku, neka lepe. Neka se osećaju kao da je to njihova ideja. Ne forsirajte. Ako im se u jednom trenutku ne radi, neka pauziraju. Uvek se možete vratiti kasnije. Ponekad, miris pokošene trave i cvrkut ptica u dvorištu mogu da budu jači od svake igre. I to je u redu.
Šta ako igra ispadne “glupa”?
Glupo? Ne postoji „glupa“ igra koju ste napravili zajedno. Postoji samo iskustvo. Možda je to igra koju ćete odigrati samo jednom, ali ćete se sećati procesa izrade. Možda će biti izvor internih šala u porodici godinama. Na kraju krajeva, cilj nije stvaranje bestselera, već stvaranje uspomena i jačanje veza. Svaki neuspeh je samo korak ka nečem boljem. To je ono što sam naučio iz svoje “Pustolovine kralja lavova” – čak i najveći fijasko može da vas nauči neprocenjive lekcije.
Kraj priče? Nikako!
Uradi sam društvene igre nisu samo način da popunite dosadna popodneva. One su investicija u porodične odnose, u kreativnost vaše dece, u vašu sopstvenu sposobnost da stvorite nešto iz ničega. One su podsetnik da najveća vrednost leži u onome što delimo i u onome što stvaramo zajedno. Nema magičnog recepta za savršenstvo, ali postoji magija u samom procesu. Zato, uzmite taj karton, flomastere, i počnite. Vaša porodica će vam biti zahvalna. I ko zna, možda ćete i vi otkriti onu unutrašnju iskru koju ste zaboravili da imate.