Sećam se kada sam prvi put pokušao da napravim nešto za svoje klince, bilo je to pre više od petnaest godina. Hteo sam da im poklonim nešto posebno, nešto što nije samo još jedna plastična igračka kupljena u prodavnici. Znate onaj osećaj, kad vas nešto vuče da stvorite nešto svojim rukama, nešto sa dušom? E, to je bio taj momenat.
Naravno, to „nešto“ je ispalo… pa, recimo, rustično. Bio je to pokušaj da se izgradi drvena garaža za autiće. Krajnji proizvod je ličio na nešto što je preživelo apokalipsu, sa ekserima koji su virili pod čudnim uglovima i površinama hrapavim kao pustinjski pesak. Moj sin, tada mališan sa razrogačenim očima, primio ju je sa onom dečjom iskrenošću koja te istovremeno razoruža i slomi. Pokušao je da ugura autić unutra, ali zaglavio se. Gledao me je, pa garažu, pa mene ponovo. U njegovom pogledu nije bilo razočaranja, samo zbunjenosti. Ali u mom? U mom je bilo frustracije, pomalo stida i čvrste odluke da nikada više ne pravim ništa „uradi sam“.
Prvi neuspesi i lekcije iz piljevine
Ali wait. Nešto me je kopkalo. Vidite, ta mala garaža, iako funkcionalno katastrofalna, imala je nešto što nijedna kupljena igračka nije – moj trud. Moj miris na drvetu, tragovi mojih prstiju. Iako je bila nesavršena, bila je moja. I njegov pokušaj da se igra sa njom, uprkos očiglednim nedostacima, bio je dovoljan da probudi nešto u meni.
Godinama kasnije, ta ista garaža, izbledela i napukla, stajala je u ćošku dečje sobe, zaboravljena. Ali sećanje na taj osećaj, na tu sirovu želju da nešto stvorim, ostalo je sa mnom. Onda se rodila moja ćerka. I sa njom, nova prilika. Ovog puta, nisam hteo da grešim. O, ne. Ovog puta sam hteo da to bude savršeno. Ali kako? Nisam imao nikakvo formalno iskustvo, samo sećanje na katastrofalnu garažu.