Prestanite da verujete da je vazduh prijatelj vaše skulpture
Vazduh je vaš najgori neprijatelj u radionici. Ako ste proveli deset sati vajajući detalje na figuri, a onda je samo ostavili na stolu da se ‘prirodno’ osuši, vi ne vajate – vi se kockate. Većina početnika misli da je proces završen onog trenutka kada odlože alat, ali istina je da prava borba počinje tek kada glina počne da gubi vlagu. Vaša skulptura se skuplja. Ako se jedan deo skuplja brže od drugog, unutrašnja tenzija će bukvalno razneti vaš rad. Vi to ne želite. Vaši prsti moraju osetiti tu vlažnu, hladnu teksturu pre nego što postane krta i siva. Za razliku od pravljenja betonske saksije gde hemijska reakcija odrađuje posao, kod gline vi kontrolišete fiziku isparavanja. Do 150. reči ovog vodiča, shvatićete da vam ne treba skupa oprema, već samo gomila starih plastičnih kesa i strpljenje koje graniči sa tvrdoglavošću.
Fizika skupljanja: Zašto se vaša glina pretvara u krš
Glina nije čvrsta masa; to je mikroskopski sendvič mineralnih pločica i vode. Kada voda isparava, te pločice se približavaju jedna drugoj. To se zove skupljanje. Ako vam je postolje skulpture debelo deset centimetara, a ruka figure samo dva, ruka će se osušiti i skupiti dok je postolje još uvek mokro i ‘fiksirano’. Rezultat? Pucanje na spoju. To nije nesreća, to je fizika. Morate razumeti da se glina skuplja i do 15% svoje zapremine. Ako to ne isplanirate, vaš rad će završiti u kanti. Baš kao što unikatne saksije od betona zahtevaju vlagu da bi očvrsnule bez prskotina, glina zahteva ‘vlažni šator’ da bi preživela prelazak iz plastičnog u kožasto stanje.
Sećam se Marka, starog keramičara iz radionice u suterenu, koji je uvek govorio: ‘Ako žuriš, kupi plastelin’. Bio je u pravu. Jednom sam pokušao da ubrzam sušenje velike biste fenom za kosu. Izgledala je savršeno dvadeset minuta. Sutradan, bista je imala procep na čelu u koji sam mogao da gurnem novčić. To je lekcija koju naučite jednom. Ili ćete slušati zakone hemije, ili ćete gledati kako se vaš trud mrvi. Čak i ako pravite nešto jednostavno, poput podloge za masku za lice od gline, princip je isti: ujednačenost je ključ.
Tehnika ‘vlažnog šatora’ koju zanatlije kriju
Direktno rešenje za pucanje je usporavanje vremena. Uzmite staru plastičnu kesu, ali ne bilo kakvu – tražite one deblje, koje šušte. Pokrijte svoj rad, ali ne dopustite da plastika dodiruje mokru glinu, jer će ostaviti ružne tragove koje ćete kasnije morati da peglate. Napravite mali kavez od štapića ili žice oko skulpture, pa preko toga prebacite plastiku. Ovo stvara mikroklimu. Prva tri dana, skulptura ne sme da vidi sunce ni promaju. Ako živite u stanu sa centralnim grejanjem, vi ste u opasnoj zoni. Vazduh je suv kao u Sahari. Stavite posudu sa vodom pored skulpture unutar šatora. Miris vlažne zemlje koji se širi kada podignete plastiku je znak da rad diše pravilno. Ne budite lenji. Proveravajte ivice svakih 12 sati.
Da li mogu da ubrzam sušenje gline fenom?
Ne. Nikada. Fenom grejete samo površinu, dok unutrašnjost ostaje mokra i proširena. To je recept za katastrofalno pucanje. Ako vam se žuri, radije koristite metodu postepenog otvaranja šatora – svaki dan napravite jednu rupicu na plastici veličine prsta. Tako se glina polako navikava na vlažnost vaše sobe bez termičkog šoka.
Kako popraviti pukotinu koja se već pojavila?
Ako je rupa mala, nemojte samo gurati svežu glinu u nju. To će samo ispasti kad se osuši. Napravite ‘slip’ (tečnu glinu) sa malo sirćeta. Sirće razgrađuje čestice gline i pravi jaču vezu. Izgrebit ivice pukotine, natopite ih slipom, pa tek onda ‘zakrpite’. Ali budite realni: velika strukturna pukotina je često znak da treba da krenete ispočetka. Bolje je srušiti i ponovo izvajati nego peći rad koji će eksplodirati u peći.
UPOZORENJE: Nikada ne brusite potpuno suvu glinu u zatvorenom prostoru. Prašina od gline sadrži slobodan silicijum koji uzrokuje silikozu pluća. Uvek zaglađujte rad dok je u ‘kožastom’ stanju koristeći vlažan sunđer ili čelični strugač.
Alat koji početnici ignorišu: Čelični strugač (Rib tool)
Vaša ruka je dobar alat, ali čelični strugač je tajna glatke površine bez vazdušnih džepova. Kada prelazite preko gline, strugač sabija čestice površinskog sloja, čineći ga gušćim i otpornijim na pucanje. To je kao da peglate košulju. Ako ostavite površinu poroznom i ‘čupavom’, vlaga će izlaziti neravnomerno kroz te mikro-kanale. Uzmite strugač, nagnite ga pod uglom od 45 stepeni i vucite ga dok ne čujete onaj specifičan ‘fiju’ zvuk metala po vlažnoj masi. Ako vam je radionica neuredna, pročitajte kako da uradite organizaciju alata, jer zagubljen strugač u trenutku kada se glina steže znači propast projekta.
Anatomija katastrofe: Zašto dno uvek puca
Najčešći neuspeh se dešava na samom dnu, tamo gde skulptura dodiruje podlogu. Glina se skuplja, ali podloga (drvo ili plastika) ne. Kako se glina smanjuje, ona pokušava da ‘puzi’ po podlozi, ali trenje je drži u mestu. Rezultat? Dno se cepa. Rešenje je jednostavno: Secite rad sa podloge žicom čim završite vajanje i postavite ga na parče novina ili pamučne tkanine. Novine će se skupljati zajedno sa glinom, delujući kao ‘klizač’. Ako pravite veće forme, razmislite o tome da unutrašnjost ostavite šupljom. Debeli zidovi su smrt za sušenje. Iskopajte višak materijala, ostavljajući zidove debljine oko dva centimetra. To je razlika između profesionalca i hobiste koji se čudi zašto mu je rad pukao na pola. Vajanje je meditativan hobi, sličan kao slikanje na platnu, ali sa mnogo više brutalne fizike koju ne smete ignorisati.