Sećaš se onog osećaja kad stojiš pred nečim ogromnim, pred ciljem koji deluje kao Mount Everest, a ti si negde u podnožju sa vezicama koje se stalno odvezuju? E, to sam bio ja, bezbroj puta. Bez obzira da li je u pitanju novi poslovni poduhvat, promena životnog stila ili učenje nečeg potpuno novog, taj prvi korak je često najteži. Parališe te strah od nepoznatog, težina očekivanja, ili jednostavno ne znaš odakle da kreneš. I veruj mi, to je potpuno normalno. Ali, šta ako ti kažem da taj prvi korak ne mora da bude gigantski skok, već samo sitan, jedva primetan pomak? To je tajna koju sam naučio na teži način.
Kad je “motivacija” bila samo vetar u leđa, ne i sidro
Pre petnaestak godina, bio sam onaj “stari ja” – pun entuzijazma, ali bez ikakvog sistema. Svaka nova ideja bila je gorivo za moj unutrašnji motor. Počeo bih sa ogromnim žarom, uveren da ću samo snagom volje pomeriti planine. Sećam se, miris prolećnog jutra, prva kafa, i ja već pravim plan za nešto što će mi promeniti život. Ali, ubrzo bi došla prva prepreka. Onda druga. I pre nego što bih shvatio, taj početni plamen bi se ugasio, ostavljajući za sobom samo pepeo razočaranja. Verovao sam da je motivacija sve. Da ću, ako dovoljno želim, sigurno uspeti. Kakva zabluda! Motivacija je kao kafa – daje ti udarac, ali ako nemaš šta da radiš sa tom energijom, ona samo prođe.
Razlika između “starog mene” i “novog mene” je ogromna. Stari ja je jurio za inspiracijom. Novi ja stvara sisteme. Nekad sam mislio da je uspeh rezultat briljantnih ideja i eksplozivne motivacije. Danas znam da je to pre svega doslednost, upornost i strategija. Uspeti u životu je maraton, ne sprint. I za taj maraton ti treba plan, a ne samo želja za trčanjem.
Jedan od mojih najvećih “operativnih ožiljaka” potiče iz perioda kada sam pokušao da pokrenem malu online prodaju unikatnih, ručno rađenih poklona. Znaš ono, sijaš od ideje, zamišljaš srećne kupce, sve deluje tako jednostavno u glavi. Počeo sam sa neverovatnom energijom. Sate sam provodio smišljajući proizvode, kupujući materijale, slikajući ih. Bio sam uveren da je dovoljno samo da izložim te divne stvari i da će ljudi pohrliti. Međutim, motivacija, ta ista sila koja me je gurala, počela je da jenjava kada su se pojavili pravi izazovi.
Zaboravio sam na logistiku, na marketing, na to koliko je zapravo kompleksno voditi profitabilnu online prodavnicu. Mesecima su se nagomilavali proizvodi u mojoj maloj radionici, skupljajući prašinu. Sećam se, taj miris lepka i drveta, koji mi je u početku bio tako inspirativan, počeo je da mi izaziva anksioznost. Hladni sjaj ekrana laptopa u tri ujutru, dok sam pokušavao da shvatim kako da dođem do prvog kupca, bio je podsetnik na moju naivnost. Nisam imao jasan plan. Nisam znao kako da prelomim taj veliki cilj na male, izvodljive korake. Moja greška je bila što sam se fokusirao samo na kreativni deo, potpuno ignorišući operativni. A tek kad se nakupilo neprodatih stvari i kada sam se umorio od “gurkanja” nečega što nije imalo pravi temelj, shvatio sam da motivacija bez plana nije ništa drugo do lepa iluzija. To je bio moj “Aha!” momenat – uvid da je struktura važnija od početnog zanosa.
Zašto je taj prvi, sitan korak tako važan?
Prečesto se fokusiramo na krajnji rezultat, na sliku grandioznog uspeha. I onda se preplavimo. Cilj deluje predaleko, prevelik, nedostižan. Zbog toga se mnogi nikada i ne pokrenu. Taj strah od neuspeha ili čak strah od uspeha – jer šta ako uspemo, pa se onda moramo nositi s tim? – drži nas okovane. Ali ovde leži i najveća tajna: prvi korak ne mora da bude herojski. On treba da bude tako mali, tako beznačajan, da ga je nemoguće preskočiti ili odložiti. Treba da bude toliko sitan da ga uradiš pre nego što tvoj mozak shvati šta se dešava i počne da smišlja izgovore.
Zamisli da želiš da napišeš knjigu. Veliki cilj, zar ne? Prvi korak nije da napišeš prvo poglavlje. Nije ni da smisliš sve likove. Prvi korak je možda da otvoriš prazan dokument na računaru i upišeš naslov. Ili da pročitaš jednu stranicu nečega što te inspiriše. Ili da zapišeš jednu rečenicu koja ti padne na pamet. Kada je tvoj prvi korak toliko mali da ga možeš obaviti za manje od pet minuta, tvoj mozak ga ne doživljava kao pretnju. Nema otpora. I onda, pre nego što shvatiš, već si krenuo. A jednom kad kreneš, momentum je tvoja magija.
Psihologija iza ovoga je jednostavna, ali moćna. Svaki put kada napraviš taj mali korak i završiš ga, tvoj mozak otpušta dopamin. Osećaš se dobro. Taj osećaj te gura da napraviš još jedan mali korak. I još jedan. I tako se gradi navika. Motivacija ne stvara akciju, akcija stvara motivaciju. To je tajna koju malo ko zaista shvata.
Kako definisati taj besramno mali prvi korak?
Ovde dolazimo do onog dela gde ja, kao vaš prijatelj i mentor, vadim moju omiljenu alatku – “metod reversnog inženjeringa”. Umesto da razmišljaš o tome šta je prvi korak, razmisli o krajnjem cilju. Recimo, želiš da pokreneš blog (što je, iskreno, sjajan način da se stvori pisani sadržaj i podeli znanje). Veliki cilj. Sada, razmisli o koraku pre toga. Pre nego što objaviš prvi post, šta moraš da uradiš? Pa, moraš da ga napišeš. Pre toga? Moraš da smisliš temu. Pre toga? Moraš da otvoriš Word dokument. Pre toga? Moraš da sedneš za sto. E, taj korak pre nego što sedneš za sto – da li je to da odeš po vodu? Da raščistiš sto? Ili možda samo da otvoriš prozor? Pronađi ono što je najjednostavnije, a ipak te gura ka cilju. To je tvoj prvi korak.
Moj lični “životni hak” je pravilo pet minuta. Ako me neka obaveza plaši ili deluje preveliko, kažem sebi: “Radiću na tome samo pet minuta. Ako mi se posle toga i dalje ne sviđa, mogu da prestanem.” Znate šta? Skoro nikad ne prestanem. Tih pet minuta je dovoljno da prelomim otpor, da uhvatim ritam. Nakon pet minuta, obično sam već toliko zaglibljen u posao da mi je lakše da nastavim nego da stanem. To je trik za borbu protiv inercije, onog nevidljivog zida koji nas drži ukopane.
Planiranje: Tvoje tajno oružje protiv haosa
Motivacija je impuls, planiranje je mapa. Bez mape, i najbrži automobil će se izgubiti. A tvoj put ka uspehu zahteva neku vrstu GPS-a. To ne znači da moraš da imaš svaki detalj isplaniran do savršenstva – život je nepredvidiv, to znamo. Ali moraš imati okvir, smernice. To te štiti od lutanja, od osećaja da si preplavljen, i daje ti osećaj kontrole.
Kada se planira, ne razmišljaj o “savršenom planu”. Razmišljaj o “dovoljno dobrom planu”. Cilj nije da eliminiraš rizik, već da ga smanjiš i da imaš strategiju za suočavanje s njim. Prvi korak u planiranju je uvek postavljanje jasnih ciljeva. Zaboravi na uopštene želje poput “želim da budem uspešan”. To ništa ne znači. Umesto toga, postavi ciljeve koji su konkretni, merljivi, ostvarivi, relevantni i vremenski ograničeni. Na primer: “Napisati tri blog posta mesečno tokom naredna tri meseca.” To je jasan cilj.
Kada imaš jasan cilj, onda ga razložiš na manje, probavljive komade. To su tvoji “mini-ciljevi”. Svaki mini-cilj treba da ima svoje korake. Recimo, za “Napisati blog post”:
- Odaberi temu (15 minuta).
- Napravi kratak nacrt (30 minuta).
- Napiši prvu verziju (2 sata).
- Uredi i lektoriši (1 sat).
- Objavi.
Vidite kako se veliki, zastrašujući zadatak pretvara u niz malih, oborivih prepreka? Svaki put kada pređete jednu, dobijete taj mali dopaminski udarac i osećate se sposobnije. To je tajna izgradnje zamaha.
Vreme je tvoje platno: Kako organizovati dan za uspeh
Mnogi moji prijatelji i klijenti me pitaju: “Kako uspevaš sve to da postigneš?” Moj odgovor je uvek isti: “Ne uspevam sve, ali uspevam ono što mi je važno, jer sam to planirao.” Nije magija, već svesna odluka da se vreme tretira kao dragoceni resurs. Ne radi se o tome da imaš više vremena, već da mudrije koristiš ono što imaš.
Ključ je u raspoređivanju. Ako nešto ne stoji u tvom rasporedu, velika je verovatnoća da se neće ni desiti. Počni tako što ćeš identifikovati “zlatne sate” – delove dana kada si najproduktivniji i najfokusiraniji. Za mene je to rano jutro, kada je tišina, pre nego što svet počne da me “vuče” na sto strana. Tada radim na najvažnijim i najzahtevnijim zadacima. Kada jednom otkriješ svoje zlatne sate, čuvaj ih kao zlato. I ne, ne moraš biti “jutarnji tip”. Tvoji zlatni sati mogu biti i kasno uveče, posle ponoći. Važno je da ih prepoznaš.
Kreiranje dnevnih, nedeljnih i mesečnih planova je takođe spasonosno. Ne moraš da koristiš skupocene planere ili aplikacije – obična sveska i olovka su često najbolje. Zapiši šta treba da uradiš, pa prenesi te zadatke u svoj kalendar. Daj im termin. Kada nešto ima termin, to više nije želja, to je obaveza.
Šta ako nemam motivacije?
Ovo je pitanje koje mi se najčešće postavlja. I to je u redu. Svi mi imamo dane kada nam je baterija prazna. Sećam se, nekada bih danima, pa i nedeljama, plutao u moru nemotivisanosti, čekajući da me „inspiracija“ udari kao grom. Ali to je pogrešno razmišljanje. Motivacija nije nešto što se čeka, već nešto što se stvara. Kada nemaš motivacije, ne moraš da napraviš ogroman skok. Potrebno je da napraviš taj jedan, maleni korak koji sam već spomenuo. Uradi ga. Nateraj se. Videćeš, često je dovoljno samo da kreneš, da uradiš tu jednu stvar, i motivacija će se pojaviti. Akcija stvara motivaciju, ne obrnuto.
Kako da znam da li je moj plan dobar?
Odlično pitanje! Dobar plan je fleksibilan, ali strukturiran. Ne treba da bude uklesan u kamenu. Život se dešava, prepreke iskrsavaju. Zato je važno da se tvoj plan može prilagoditi. Testiraj ga. Prođi kroz korake, razmisli o potencijalnim problemima. I što je najvažnije, dobar plan treba da ti daje jasan osećaj šta je sledeće. Ako se pitaš “Šta sad?”, tvoj plan nije dovoljno detaljan. Treba da te vodi, korak po korak.
Šta ako ne uspem, i pored plana?
Nema tog plana koji garantuje uspeh u 100% slučajeva. Neuspeh nije suprotan uspehu; on je deo puta ka uspehu. Svaka greška je lekcija. Zapamti moj “operativni ožiljak” sa online prodajom? To je bio neuspeh, ali iz njega sam izvukao neverovatno važne lekcije o planiranju, logistici i realnosti poslovanja. Bitno je da ne odustaneš. Proanaliziraj šta je pošlo po zlu, prilagodi svoj plan i pokušaj ponovo. To je ono što razlikuje uspešne ljude od onih koji ostaju u mestu – njihova sposobnost da se podignu, uče i nastave dalje.
Koliko sitan taj prvi korak treba da bude?
Kao što sam rekao, toliko sitan da ga ne možeš izbeći. Recimo da ti je cilj da vežbaš. Prvi korak nije da odeš u teretanu. Prvi korak je da obučeš patike. Ili da staviš flašicu vode pored vrata. Ili da pogledaš video vežbi na YouTube-u. Znači, nešto što traje manje od dve minute, što stvara minimalan otpor, a ipak te usmerava ka cilju. To je magija.
Da li je normalno da se osećam preplavljeno?
Naravno da je normalno! Svi se tako osećamo. To je deo ljudskog iskustva. Baš zato je ključno da imaš svoj sistem, svoj plan, svoje mini-korake. Kada osećaj preplavljenosti dođe, vrati se na svoj plan. Pogledaj koji je sledeći mali korak. Fokusiraj se samo na to. Ne razmišljaj o celom Mount Everestu, razmišljaj o sledećem kamenu koji treba da pređeš. Jedan po jedan korak, i pre nego što shvatiš, već si daleko od podnožja. Veruj u proces, veruj u sebe. A ja sam tu, ako zatreba.