Sećam se, kao da je juče bilo, kako sam sedeo za svojim malim, neuglednim radnim stolom, a miris stare kafe me je podsećao na brojne neprospavane noći. Gledao sam kroz prozor, kiša je neumorno padala, a ja sam se osećao zaglavljeno. Kao da sam veslao u prazno, bez kompasa, bez odredišta. Možda ste se i vi nekada tako osećali, zar ne? Taj osećaj praznine, nezadovoljstva, kao da život proleće pored vas, a vi samo statirate. Ja sam to proživeo, i verujte mi, trebalo mi je dobrih pet godina da shvatim jednu suštinsku stvar: uspeh nije stvar sreće, već namere. I to je bila moja velika greška.
Prvo buđenje: Kada sam prestao da čekam da se stvari dese
Pre petnaestak godina, moja predstava o karijernom napretku bila je, blago rečeno, naivna. Verovao sam da ako dovoljno naporno radim, ako sam lojalan i ako se trudim, univerzum će mi nekako sam od sebe doneti prilike. Stari ja je mislio da je “biti dobar u svom poslu” sve što je potrebno. Ali to nije bilo dovoljno. Nikako. Bio sam onaj koji je uvek bio tu, uvek spreman da pomogne, ali nikada onaj za koga se govorilo: “E, njega/nju nam treba da promovišemo!”
Sećam se jedne situacije. Bio sam na sastanku, prezentovao sam projekat na kojem sam radio mesecima, uložen je svaki atom moje energije. Srce mi je lupalo, a dlanovi su mi bili vlažni. Nakon prezentacije, šef je rekao: “Odlično, super, samo tako nastavi.” A ja sam očekivao… pa, nešto više. Očekivao sam da će prepoznati moju posvećenost, moju želju. Očekivao sam da će mi dati novu, veću odgovornost. Ali ništa. Samo mlako “nastavi tako”. Tad sam osetio gorak ukus razočaranja. Ta spoznaja je bila teška, skoro kao da mi je neko rekao da Deda Mraz ne postoji. Moja “operativna ožiljka” iz tog perioda naučila me je da samo naporan rad nije dovoljan. Potrebna je strategija.
Učenje iz grešaka: Zašto je „biti zauzet“ različito od „biti produktivan“
Dugo sam bio u zamci da mislim da je konstantna zauzetost znak napretka. Jurio sam sa jednog zadatka na drugi, slao mejlove u sitne sate, a moj kalendar je bio popunjen do poslednje minute. Miris mog laptopa, blago zagrejanog od celodnevnog rada, postao je sinonim za moj život. Ali kada sam malo zastao i pogledao, shvatio sam da sam bio kao hrčak u točku. Kretao sam se, ali nigde nisam stizao. To je bio trenutak kada sam morao da se suočim sa surovom istinom: biti zauzet ne znači biti efikasan. Niti znači da ste na putu ka ostvarenju svojih istinskih ciljeva.
Pitate se, verovatno, koja je tajna, taj “životni hak” koji me je izvukao iz tog lavirinta? To je bilo razumevanje da ciljevi moraju biti VAŠI, a ne tuđi. Ne ono što očekuju od vas, ne ono što je “normalno” ili “prihvaćeno”. Već ono što vi istinski želite. Mislite da je jednostavno? Verujte mi, nije. Zahteva brutalnu iskrenost prema sebi. A to, dragi moji, može biti najteži razgovor koji ćete ikada voditi.
Moj putokaz: Kako sam naučio da postavljam ciljeve i da ih zaista dosegnem
Moj odnos sa postavljanjem ciljeva evoluirao je drastično tokom proteklih 15 godina. Od nekoga ko je samo maštao o “velikim stvarima”, postao sam neko ko ih sistematski planira i ostvaruje. Evo kako sam to uradio, korak po korak, sa svim onim „Aha!“ momentima koji su mi menjali perspektivu:
1. Kreni od kraja: Vizualizuj svoj vrh
Zvuči kao klišej, znam. Ali zaista, ovo je onaj “secret sauce”. Pre nego što sam počeo da razmišljam o bilo kakvim koracima, počeo sam da vizualizujem gde želim da budem. Ne samo u karijeri, već i kao osoba. Kakav je osećaj? Kakav je pogled sa tog vrha? Opišite ga sebi do najsitnijih detalja. Ne samo “želim biti uspešan”, već: “želim da vodim tim od X ljudi, da radim na projektima koji utiču na Y, i da imam fleksibilnost da putujem Z puta godišnje.” Ovo je vaš kompas. Bez toga, svaki put je pogrešan. Ranije sam mislio da je dovoljno reći “želim da budem bolji”. Sada znam da to nije cilj, već želja. Cilj je konkretan, opipljiv. Možete ga [videti, osetiti, dodirnuti].
2. Razbijanje na sitnice: Izgradnja mosta do uspeha
Jednom kada imate jasnu sliku vrha planine, vreme je da izgradite put. Moj raniji pristup je bio da se prepadnem veličine cilja. “Kako ću ja to?” je bila mantra. Međutim, naučio sam da svaki veliki cilj može da se razbije na manje, [lakše ostvarive korake]. Pomislite na to kao na penjanje uz stepenice. Ne možete preskočiti deset stepenica odjednom. Morate ići jednu po jednu. Svaki mali korak koji preduzmete, čak i onaj najmanji, poput slanja jednog mejla, čitanja jedne stranice knjige, ili kratkog telefonskog poziva, je korak bliže. I tu leži sva lepota zanata: u tim sitnim pobedama koje se zbrajaju.
Kada sam prvi put krenuo da samostalno radim na jednom većem projektu, bio sam preplavljen. Osećao sam se kao da mi se tlo izmiče pod nogama. Onda sam se setio saveta jednog mentora: “Samo jedan korak. Samo za danas.” I tako sam počeo. Prvo sam istražio tržište. Zatim sam definisao ciljnu grupu. Pa sam napravio skicu. Zatim jednu malu komponentu. Ta “messy reality” početka, sa svim nedoumicama i malim greškama, je ono što gradi karakter. I tako, korak po korak, plan se sam počeo sklapati.
3. Akcija, akcija, akcija: Kreni sad, ne sutra
Ovo je, iskreno, najteži deo. Planiranje je zabavno. Maštanje je još zabavnije. Ali akcija? Akcija zahteva disciplinu. Zahteva da ustanete kad vam se ne da. Zahteva da probate, čak i kad se plašite neuspeha. Moja velika greška je bila prokrastinacija, izmišljanje izgovora. “Nisam spreman”, “Nemam dovoljno informacija”, “Čekam pravi trenutak”. Znate šta? Pravi trenutak nikada ne dolazi. On se stvara. Kada sam počeo da [organizujem svoj dan] sa preciznim akcionim planom, stvari su se promenile. Nisam čekao inspiraciju, već sam radio. I inspiracija je, zanimljivo, počela da dolazi dok sam radio.
To je bio preokret. Moj “Aha!” trenutak desio se kada sam shvatio da je svaki propušteni dan, svaka izbegnuta obaveza, bio udarac mojoj samouverenosti. Kada sam počeo da preduzimam akcije, čak i male, osećaj ponosa i samopouzdanja je počeo da raste. To je kao kada trčite maraton. Svaki korak je bitan. Ne gledate cilj koji je miljama daleko, već samo sledeći metar. I tako se stiže.
4. Pregled i prilagođavanje: Tvoj plan je živa stvar
Pomislite na svoj plan kao na živi organizam. On se menja, razvija, prilagođava. Nema savršenog plana od početka. Moj stari ja bi se držao plana kao pijan plota, čak i kada je bilo očigledno da ne funkcioniše. Sada znam da je fleksibilnost ključna. Svakog meseca, ili barem kvartalno, sednem i pregledam svoje ciljeve. Šta radi? Šta ne radi? Šta sam naučio? Šta treba da promenim? Ovo nije znak neuspeha, već znak inteligencije. To je način da osigurate da ste uvek na pravom putu, čak i kada se put menja. Zamislite samo da ne preispitujete svoj [efikasan kućni budžet] – brzo biste se našli u problemu. Isto je i sa karijerom.
Setim se kada sam jednom postavio sebi cilj da naučim novi programski jezik. Posle tri meseca, shvatio sam da me to uopšte ne zanima i da me ne gura ka onome što sam zaista želeo. Osećao sam se kao da sam bacio vreme. Ali umesto da se držim tog cilja samo zato što sam ga postavio, rekao sam: “Stop!” Prilagodio sam se. Preusmerio sam energiju na nešto drugo što mi je donelo mnogo više radosti i uspeha. To nije bio neuspeh, to je bio preusmeravanje. I to je ta filozofija koja mi je omogućila da ne budem rob svojih prvobitnih ideja.
Šta ako se moji ciljevi promene? – Fleksibilnost je tvoj supermoć
Ovo je pitanje koje mi se često postavlja. I to je savršeno prirodno! Život je dinamičan, mi se menjamo, naše strasti se razvijaju. A to znači da se i naši ciljevi mogu i treba da se menjaju. Mnogi se plaše da će, ako promene cilj, izgledati neodlučno ili da su “odustali”. Ja sam bio jedan od njih. Ali zapamtite, cilj je samo putokaz, ne zatvor. Ako primetite da vas neka nova ideja vuče, da ste otkrili novu strast, nemojte se ustručavati da preispitate svoje prioritete. Ponekad, promena smera je najveći napredak. Setite se samo kada sam pričao o onoj promeni programskog jezika. To mi je na kraju pomoglo da [napravim bolji život] za sebe. To je ono što se računa.
Kako da ostanem motivisan/a kada stvari postanu teške? – Snaga u malim pobedama
Motivacija nije konstantna. Ona dolazi i odlazi, kao plima. To je normalno. Ono što vas drži na putu je disciplina i jasan razlog ZAŠTO radite to što radite. Kada naiđu teški dani, a verujte mi, hoće, vratite se na svoj “vrh planine” vizualizaciju. Setite se zašto ste počeli. Prizovite taj osećaj ponosa. Ali što je još važnije, fokusirajte se na male pobede. One su gorivo. Završili ste težak mejl? Pobeda! Naučili ste nešto novo? Pobeda! Svaka takva sitnica, svaki završeni zadatak, stvara osećaj zamaha. I taj zamah je zarazan. Taj hum pozadinskog zadovoljstva je ono što nas gura napred, čak i kada je spoljašnja buka prevelika.
Da li je prekasno za postavljanje novih ciljeva? – Nikada!
Ovo je, iskreno, jedno od najtužnijih pitanja koje čujem. I odgovor je uvek isti: NIKADA nije prekasno. Imam prijatelja koji je sa 45 godina odlučio da potpuno promeni karijeru i postao je neverovatno uspešan u nečemu sasvim drugom. Godine su samo broj. Iskustvo koje ste stekli, lekcije koje ste naučili, sve to je vaš kapital. Počnite danas. Setite se mog početka, mojih lutanja. Da sam tada mislio da je prekasno, nikada ne bih došao ovde. Vaša priča tek počinje, bez obzira koliko stranica je već ispisano. Svaki novi dan je nova prilika za [lični razvoj] i napredak.
Kako da balansiram karijerne ciljeve sa privatnim životom? – Postavi granice, ceni vreme
Ah, balans. To je večita potraga, zar ne? I ja sam se borio s tim. Dugo sam verovao da moram da žrtvujem jedno za drugo. Ali to nije održivo. Balans ne znači da svemu posvećujete jednaku količinu vremena. Balans znači da svesno raspoređujete svoju energiju na stvari koje su vam važne, a ne da se osećate iscrpljeno i krivo. Ključ je u postavljanju jasnih granica. Ako radite do 18 časova, u 18 časova prekinite. Posvetite se porodici, hobijima, sebi. Vaš mozak treba odmor. Vaše telo treba odmor. Ne možete da sipate iz prazne čaše. Taj osećaj sticky handle, kada se držite posla iako ste premoreni, nije dobar. Naučite da [efikasan vremenski plan] nije samo za posao, već za CEO život.
Zapamtite, uspeh u karijeri je samo jedan deo vašeg života. Ne dozvolite da vas proguta. Pronađite radost u malim stvarima, u mirisu jutarnje kafe, u zvuku smeha vaše dece. To su ti sidrišta koja vas drže prizemljenim i koja vam daju snagu da se borite za svoje karijerne ciljeve sa obnovljenom energijom. Vaš karijerni put je maraton, ne sprint. Zato, dišite, planirajte, preduzimajte akciju i uživajte u svakom koraku. Verujem u vas, jer sam i ja bio tamo.