Karton kao platno: Gde počinje magija dečije igre?
Zamislite. Tiho popodne. Gomila plastičnih igračaka, koje, nekako, samo skupljaju prašinu u ćošku. Onda, iznenada, pojavljuje se velika kartonska kutija. Priznajte, malo vas je uhvatila panika, sav taj nered, zar ne? Međutim, ono što sledi, ta iskra u dečijim očima, dok gledaju u taj obični karton – to, prijatelji, to je prizor koji menja perspektivu. Odjednom, kutija više nije samo kutija. Ona postaje svemirski brod, dvorac za princeze, ili možda čak, ni manje ni više, nego tajni štab superjunaka. Tajna, stvarna, zapravo, leži u onome što zovemo kako napraviti nešto za pamćenje – ne kupiti, već stvoriti. To je istinska lekcija.
Stvaranje, ne kupovina: Moja iskrena priča o pravoj igri
Kroz sve moje godine, pišući i posmatrajući, video sam mnogo toga. Video sam roditelje koji misle da su deci potrebne najskuplje igračke, najnoviji gedžeti, samo da bi ih zabavili. Ali evo mog „Editor’s Take“: prava, iskrena dečija igra, ona koja zaista ostavlja trag, ne dolazi iz kataloga. Dolazi iz kutije za cipele. Ili, što je još bolje, iz one velike kutije od frižidera. Učenje kako se pravi domaći ukras, ili u ovom slučaju, igračka, je mnogo više od zanata; to je ulaganje u maštu, otpor potrošačkom ludilu. To je lekcija o vrednosti resursa. To je zapravo vrlo jednostavno, zar ne?
Zašto običan karton nadmašuje sjajne plastične kreacije?
Pre nego što pomislite da preterujem, da pričam gluposti o nekom „starom dobrom vremenu“, razmislite o ovome: plastična igračka, ma koliko „pametna“ bila, ima ograničen životni vek mašte. Ona je ono što jeste. Kartonska, međutim? Danas je robot, sutra je auto, prekosutra? Ko zna! To je suština takozvanih kreativne ideje za izradu poklona za decu uz reciklažu. Nije li ironično što nešto tako krhko kao karton ima mnogo duži životni vek u dečijoj glavi? Deca razvijaju finu motoriku, rešavaju probleme – kako zalepiti ovaj deo da stoji, kako ofarbati da izgleda kao svemirski brod. Nije samo igra. To je proces učenja. Kognitivni razvoj, onaj stvarni, tu se dešava. Na podu dnevne sobe, okruženi ostacima kartona, to je to, pravi trening za mozak. Studije, na primer, objavljene u Journal of Play, često naglašavaju važnost otvorenih igara za razvoj kreativnosti i veština rešavanja problema kod dece. To je ta sloboda.
Filozofija „kako napraviti“: Više od uputstva
Pričamo o kućnim trikovima, zapravo, ali ne o onim trikovima za čišćenje kuće. Ne. Ovo su trikovi za dušu, za razvoj. Učenje kako napraviti domaći sapun od maslinovog ulja ili kako napraviti prirodnu kremu od domaćih sastojaka, sve su to varijacije na istu temu: vrednost stvaranja sopstvenim rukama. Kad deca naprave nešto od kartona, osećaju se sposobno. Osećaju se ponosno. To je lekcija o samopouzdanju, utisnutoj duboko, neprimetno. Ta igra je, verujte mi, jedna od najvažnijih. A to je ono što zaista znači naučiti kako da nešto urade sami.
Nered na podu: Haos, radost i neočekivane kreacije
Moraćete da se naviknete na nered. Makaze, lepak, flomasteri, komadi kartona po celoj sobi. Možda čak i malo frustracije kada se krov tvrđave sruši po peti put. Ali, u tom haosu, u toj borbi, leži i najveća radost. Sećam se, recimo, kada je moj sin, sav ozbiljan, pokušavao da napravi „kako napraviti sladoled“ štand od kartona, ali mu se stalno raspadao. Lice mu je bilo crveno. Ipak, nije odustao. Iz trećeg pokušaja, malo iskrivljen, ali sa čvrstim pultom, taj štand je bio savršen. Posle toga, danima smo „kupovali“ sladoled od njega. Teško da bi kupovni štand doneo takav osećaj trijumfa. U tome, u toj nesavršenosti, leži sav šarm domaće, ručno rađene igre. Setite se, kreativne ideje za izradu ukrasa za kuću od reciklažnih materijala se isto tako rađaju – iz upornosti i mašte.
Sjajni dućanski izlog naspram prašine u radionici
Evo ga. Sjajan izlog prepun igračaka, savršenih oblika, blistavih boja. Obećavaju instant zabavu, zar ne? I onda, tamo negde u kuhinji, ili u podrumu, gomila kartona, makaze, možda neki tužni ostaci stare tube lepka. Šta izabrati? Jedno je potrošački san, drugo je – proces. Kupiti je brzo, ali stvoriti… stvoriti je iskustvo. Očekivanje je da će savršena igračka doneti savršenu igru, ali realnost? Ona je često surovija. Prava igra, puna „visokih i niskih“ momenata, izazova i trijumfa, rađa se iz repurpose materijala. U tom smislu, kako napraviti organsko đubrivo od sastojaka iz vaše bašte i pravljenje igračaka od kartona imaju istu nit: uzimanje nečega što bi se odbacilo i davanje mu novog života, nove svrhe. To je, prosto rečeno, održivost u praksi, za male ljude. Environmental Protection Agency (EPA) često ističe značaj smanjenja otpada kroz ponovnu upotrebu materijala, a kartonske igračke su, u toj meri, mali korak ka većem cilju.
Karton: Ne samo kutija, već portal u beskonačnost
Na kraju, nakon svih seckanja, lepljenja, farbanja, i ponovnog lepljenja, ono što ostaje nije samo još jedna igračka. Ostaje uspomena. Ostaje lekcija. Ostaje spoznaja da se nešto vredno može stvoriti iz nečega što bi drugi bacili. Deca uče da je kreativnost moć, da su njihove ruke i njihova mašta, ustvari, najmoćniji alati koje poseduju. I da, iako je u pitanju „kako da“ projekat, ovo je daleko od pukog kako napraviti kolač; ovo je stvaranje čitavog sveta. Obična kartonska kutija, nekada samo ambalaža, postaje kapija u beskrajne svetove mašte, svetove koje su sami izgradili. I to je, ako mene pitate, pravi trik. A mi, odrasli, šta dobijamo? Malo manje plastike, puno više radosti, i možda, samo možda, podsetnik da je najvrednije ono što sami stvorimo.