Sećam se pre petnaestak godina, kada sam za jedan rođendan voljenoj osobi kupila čestitku. Bila je lepa, ali… nekako prazna. Nije imala dušu. Držala sam je u rukama i mislila: “Ovo nisam ja. Ovo nije ono što želim da poručim.” I tako je počela moja opsesija pravljenjem personalizovanih rođendanskih čestitki. Verujte mi, prošla sam sve faze – od totalnog fijaska do onog osećaja ponosa kada vidim osmeh na licu nekoga ko je dobio nešto što je samo za njega napravljeno.
Zašto uopšte da se mučimo, zar ne? Priča o srcu i papiru
Mnogi me pitaju: “Zašto gubiš vreme kad možeš da kupiš čestitku za sto dinara?” Razumem ih. Živimo u svetu gde je brzina merilo uspeha, a efikasnost je na prvom mestu. Ali, da vam kažem nešto, neke stvari ne mogu da se kupe. Ne može se kupiti onaj osećaj kada ulažete svoje vreme, svoju energiju, delić svoje duše u nešto što će nekome doneti radost. To je nešto što se u današnjem užurbanom svetu često zaboravlja.
Kada sam prešla sa kupovnih na ručno rađene čestitke, primetila sam promenu ne samo kod onih koji su ih dobijali, već i kod sebe. Proces stvaranja me je smirivao. Taj osećaj pod prstima, tekstura papira, blagi zvuk makaza koje precizno seku, miris lepka… to je bila moja mala oaza mira. Nije to samo hobi; to je bila terapija, moj način da se isključim iz buke svakodnevice i fokusiram se na nešto što istinski volim. Ponekad bi me uhvatila anksioznost, mislila sam “šta ako se ne svidi?”, “šta ako nije dovoljno dobro?”, ali bi me onda proces preplavio i te brige bi nestale.
Sećam se jednog rođendana, pravila sam čestitku za moju sestru. Ona obožava mačke. Mesec dana sam smišljala nešto originalno, nešto što bi joj izmamilo osmeh. Kupila sam razne vrste papira, od onih sa teksturom do sjajnih, sve je mirisalo na novu knjigu. Izabrala sam jarke, vesele boje, baš kao što je i ona. Dok sam lepila, rezala, crtala, svaki detalj je bio smišljen samo za nju. Na kraju, kada je otvorila čestitku i videla malu 3D mačku koja izviruje iz nje, sa porukom unutra, njeno lice je prosto zasijalo. Taj trenutak je bio neprocenjiv. To je suština svega – dati delić sebe. To je ono što se računa, a ne cena stvari.
Mislim da su ručno rađene čestitke svojevrsni most između ljudi. U eri digitalne komunikacije, kada se sve svodi na poruke i mejlove, fizička, opipljiva čestitka nosi posebnu težinu. Ona kaže: