Sećam se dana kada sam otvarao poštansko sanduče sa grčem u stomaku, strepeći od računa koji će me tamo dočekati. Miris vlažnog papira i taj tihi, tupi udarac pisma o dno sandučeta su me uvek podsećali na osećaj nemoći. Bilo je to pre petnaestak godina, kada sam sa svojim finansijama bio u potpunom haosu. Plaćao sam račune, da, ali nikada nisam imao pojma kuda mi novac zapravo odlazi. Izgledalo je kao da mi curi kroz prste, bez obzira na to koliko sam zarađivao. Uostalom, novac je bio tu da se troši, zar ne? Život je kratak, uživaj! To je bio moj moto, i držao sam ga se čvrsto, sve dok me finansijska stvarnost nije udarila posred čela.
Moj odnos prema novcu se tokom tih petnaest godina drastično menjao. Nekada sam bio onaj tip koji kupuje stvari samo zato što ih može kupiti, verujući da me to čini srećnijim. Sećam se kako sam, u naletu nekakvog “životnog elana”, kupio onaj skupi, fensi aparat za espreso, iako sam pio samo tursku kafu. Stajao je u kuhinji, skupljao prašinu, simbol moje finansijske neozbiljnosti. Stari ja bi ga sigurno ponosno pokazivao prijateljima, a novi ja bi se samo nasmejao i prodao ga da plati neki račun. Danas, miris sveže mlevene kafe, one koju sam sam samleo i skuvao na stari dobri način, mnogo mi je draži od mirisa tog skupog aparata. Shvatio sam da sreća ne leži u posedovanju, već u miru koji dolazi sa kontrolom. A kontrola, za mene, počinje sa budžetom. To nije neko magično rešenje, već putokaz. Ali putokaz koji moraš da se naučiš da čitaš.
Prva zabluda: Mislio sam da je budžet zatvor za novac
Dugo sam budžet doživljavao kao neku vrstu zatvora, nešto što me ograničava i uskraćuje mi zadovoljstva. Ideja da sednem i pedantno zapisujem svaki dinar, svaki izdatak, delovala mi je kao mučenje. Zamislite samo, ja, čovek koji je mrzeo brojeve još od srednje škole, da se bavim tabelama! To je bila jedna velika greška, prava