Sećam se, kao da je juče bilo, dana kada sam pronašla staru, izgužvanu fotografiju u dnu jedne fioke. Bila je to slika mene i moje bake, davno zaboravljena, ali kad sam je ugledala, talas uspomena me je preplavio. Miris bakine kuhinje, zvuk njenog smeha, osećaj topline dok me je grlila – sve se vratilo u trenu. Shvatila sam tada nešto što sam predugo ignorisala: digitalni oblaci su super, ali ne mogu da zamene onaj iskonski, taktilni doživljaj držanja uspomene u rukama. I priznajem, nisam bila uvek majstor za čuvanje uspomena. Dugo sam fotografije držala na hard diskovima, “u oblaku”, misleći da su tamo sigurne. Ali iskreno, koliko često zaista prelistavamo te digitalne arhive? Retko, zar ne?
Moja putanja od kutije za cipele do umetnosti sećanja
Pre petnaest godina, moj pristup fotografijama bio je, da budem blaga, haotičan. Fotografisala sam filmom, razvijala ga u laboratoriji, i onda bi te sjajne, ponekad blago izgrebane slike, završile u kutiji za cipele, ili, ako bih bila baš ambiciozna, u onim plastičnim albumima sa samolepljivim folijama koje su posle nekoliko godina postale mutne i lepljive. Sećam se da sam, kao klinka, obožavala da prelistavam bakine stare foto albume, one sa krutim koricama i pažljivo zalepljenim crno-belim slikama, svaka sa rukom ispisanom kratkom pričom. Imali su taj specifičan miris starog papira i lepka, onaj koji ti odmah probudi sećanja. Sredinom dvehiljaditih, sa pojavom digitalnih kamera, sve se promenilo. Više nisam morala da biram šta ću da fotografišem. Stotine, hiljade slika završavale su na mom kompjuteru. Bio je to prelazak iz sveta pažljivo odabranih sećanja u digitalnu bujicu u kojoj se retko šta isticalo. Brzo sam shvatila da iako sam imala više slika nego ikada, nisam ih zaista gledala. Bile su tamo, negde. Zato sam se, pre nekoliko godina, vratila korenima. Vratila sam se fizičkim albumima, ali sa jednom velikom razlikom: htela sam da svaki album bude priča, umetničko delo, nešto što diše i živi sa uspomenama koje čuva. Želela sam nešto što će moja deca, pa i unuci, prelistavati i osećati tu istu magiju koju sam ja osećala sa bakinim albumima.
Kad je haos postao inspiracija: Moja operativna greška
Prvi put kad sam pokušala da napravim „pravi“ personalizovani album, mislila sam da će to biti jednostavno. Kupila sam hrpu ukrasnih papira, traka, nekakav lepak u spreju i nekoliko kutija fotografija. Imala sam viziju, ali sam se zaletela. Bez ikakvog plana, bez ideje o tome kako će se priča razvijati. Samo sam lepila. Fotografije su bile krive, lepak je probijao kroz papir, a ja sam na kraju imala hrpu iskrivljenih, uništenih uspomena i lepljive prste. Frustracija je bila ogromna, a pomalo sam osećala i bes, kao da sam oskrnavila te dragocene trenutke. Sećam se mirisa tog jeftinog lepka, koji mi je izazivao blagu mučninu, i osećaja da mi se svi prsti lepe za sve što dotaknem. To je bio moj prvi „operativni ožiljak“. Bio je to bolan, ali važan trenutak. Tada mi je sinulo: nije stvar u savršenstvu, već u procesu i u srcu koje ulažeš. Shvatila sam da, kao i u životu, i u kreiranju albuma, moraš prvo da dozvoliš sebi da napraviš „ružnu prvu skicu“. Baciti sve ideje na papir, pa tek onda početi da sređuješ. Nema savršenstva iz prve, i to je u redu. Moja tajna, moj životni trik, je u tome da se fokusiraš na priču koju želiš da ispričaš, a ne na to da svaka ivica bude savršeno ravna. Verujte mi, malo nesavršenosti daje albumu karakter, čini ga ljudskim.
Zašto je svaki list važan: Filozofija iza personalizacije
Zašto se mučiti sa ovim kada imamo mobilne telefone pune slika? Iskreno, za mene je stvar u dubljoj vezi. U vremenu kada je sve prolazno i digitalno, fizički album je sidro. On je opipljiv dokaz proživljenih trenutaka. Znam da zvuči malo filozofski, ali zamislite samo: sedite, tišina je, samo se čuje blago šuštanje papira dok prelistavate. Dodirujete slike, osećate teksturu papira, vidite rukom pisane reči. To je multisenzorno iskustvo koje digitalna galerija nikada neće moći da pruži. Kada pravite album, vi ne samo da lepite slike, vi rekreirate priču. Vi ste scenarista, reditelj i dizajner. To je kao meditacija, fokusirate se na jedan po jedan trenutak, prisećate se osećanja, mirisa, zvuka tog dana. Sećam se kada sam pravila album za moju sestru povodom njenog rođendana. Dok sam listala stare slike, ponovo sam proživljavala sve naše avanture, svađe, smeh. To nije bio samo poklon, to je bio deo mene, moje emocije, moje vreme. Osećaj zadovoljstva kada vidite osmeh na licu nekoga kome ste poklonili takav album, taj ponos, neprocenjiv je. Taj proces, to zaranjanje u sećanja, je zapravo moj mali zen kutak, moj način da se odvojim od svakodnevne buke i posvetim nečemu što ima trajnu vrednost.
Osnovni alati i materijali: Početak avanture
Ne treba vam mnogo da biste počeli, ali kvalitet je važan. Ključ je u bezkiselinskim materijalima – papiru, lepku, čak i markerima – jer oni garantuju da će vaše uspomene ostati netaknute godinama. Album sa praznim stranicama, po mogućstvu sa spiralnim povezom ili prstenovima, daje vam fleksibilnost. Ja sam isprobala razne vrste, od onih sa tvrdim koricama do onih mekših, platnenih. Papir za scrapbooking, u raznim bojama i dezenima, je osnova. Nisu sve one šarene, neke su divno teksturisane, sa neutralnim tonovima. Naravno, nezaobilazni su i dobar lepak u stiku, makaze, lenjir i olovka. Dodatni elementi mogu biti trake, dugmići, nalepnice, a ako ste malo kreativniji, čak i suvo cveće ili isečci iz starih časopisa. Ako vas zanima kako da iskoristite i neke stare materijale za unikatne projekte, znajte da su mogućnosti zaista beskrajne. Nikada nemojte da potcenite snagu jednostavnih, prirodnih elemenata.
Planiranje albuma: Više od pukog lepljenja slika
Ovo je mesto gde se moja