Sećam se, kao da je juče bilo, onog razočaravajućeg trenutka kada bih iz rerne izvukao nešto što je trebalo da bude pica, a izgledalo je više kao tužan, vlažan hleb sa parčetom sira. Znate onaj osećaj, kada se trudite, pratite recept, a rezultat je daleko od onoga što ste zamislili? E pa, ja sam to proživeo bezbroj puta. Godinama sam mislio da je savršena domaća pica mit, nešto što postoji samo u italijanskim restoranima ili pak na Instagramu, ali nikako u mojoj kuhinji. Bilo je to putovanje puno lepljivih prstiju, brašna po celoj kuhinji i, iskreno, mnogo bačenog testa. Ali, prijatelji moji, dozvolite mi da vam kažem, naučio sam nekoliko stvari na tom putu. I to ne samo o pici, već i o strpljenju, posvećenosti i istinskoj radosti stvaranja nečega rukama.
Moj put od pica katastrofa do majstora u nastajanju
Pre petnaestak godina, kada sam prvi put rešio da se upustim u avanturu pravljenja pice kod kuće, bio sam, blago rečeno, naivan. Mislio sam: “Pica je pica, testo, sos, sir, pečeš i to je to.” Greška, velika greška. Moja rana iskustva bila su definisana prečicama i potpunim ignorisanjem suštine. Kupovao sam gotova testa, ona tanka, u rolni, koja bi u rerni više ličila na krekere nego na podlogu za picu. Bacanje kečapa kao sosa, pretrpavanje nadeva do te mere da se sir nije ni topio već je samo goreo na ivicama. Sećam se jednom, kad sam pokušao da napravim neku “zdravu” varijantu sa integralnim brašnom, a testo je bilo toliko gusto i žilavo da je ličilo na žvaku. Ma, prava muka! Moji prijatelji bi ljubazno pokušavali da pojedu parče, a ja bih se pretvarao da ne vidim kako im je vilica umorna od žvakanja. Stari ja je bio opsednut brzinom i količinom, a nikako kvalitetom.
Jedan od tih ‘operativnih ožiljaka’ koji mi je trajno ostao u sećanju desio se pre desetak godina. Bio je to rođendan mog brata i hteo sam da ga iznenadim domaćom picom. Veliki plan. Kupio sam neko instant kvasac, koji je obećavao brzu fermentaciju, a brašno – pa, uzeo sam prvo koje mi je palo pod ruku. Pomešao sam sve u staroj plastičnoj posudi, dodao previše vode jer sam mislio da će tako testo biti “mekanije”. Mešao sam varjačom, što je samo razmazivalo lepljivu masu po posudi i mojim rukama. Bilo je to blatnjavo, neukrotivo čudovište, koje se lepilo za sve živo. Umesto da ga ostavim na miru, ja sam ga gnječio, dodavao još brašna, pa još vode, pa još brašna, u panici da će proći vreme za rođendansku večeru. Mirisao je na kiselo, izgledao je užasno, a onda, u jednom trenutku, posuda mi je iskliznula iz ruku. Testo je eksplodiralo po celoj kuhinji – po pločicama, po lusteru, čak i po meni! Lepljivo, mlitavo testo, svuda. Gledao sam taj prizor, crven u licu od besa i srama, dok su kapljice testa sporo klizile niz zid. U tom trenutku sam pomislio: “Nikad više! Pica i ja – kraj!”
Ali, nešto se desilo. Dok sam ribao testo sa plafona i sa kose, uhvatio sam sebe kako razmišljam: