Sećam se, pre nekih petnaestak godina, kada sam prvi put osetio onu čaroliju mirisnih sveća – ali ne onih kupovnih, punih sintetičkih mirisa koji mi uglavnom izazovu glavobolju, već nečeg autentičnog, nečeg što je neko napravio sa ljubavlju. Bio je to mali poklon od prijateljice, lavanda i ruzmarin, miris koji je ispunio celu sobu, a opet bio tako suptilan. Tog trenutka sam pomislio: “Hej, i ja to mogu!” Ali, kao i sa svim novim poduhvatima, put do “mogu” je bio popločan malim katastrofama i mnogo voska zalepljenog po kuhinjskim elementima.
Kada me je uhvatila ta ideja, bio sam u fazi života gde mi je trebao neki ventil, nešto kreativno da me odvuče od svakodnevnog stresa. Nešto što će mi doneti mir, ali i ponos stvaranja. I tako sam zaronio u svet izrade mirisnih sveća, ne sluteći koliko će mi taj proces postati dragocen. Ono što sam naučio, nakon mnogo prolivenog voska i ponekog dima koji bi signalizirao propali pokušaj, jeste da stvaranje nečeg tako jednostavnog kao što je sveća može da bude duboko terapeutsko. Nije sve uvek išlo glatko, daleko od toga. Moj prvi pokušaj? Eh, to je priča za sebe.
Moj Prvi Vosak i Lekcija Koja je Bolela
Bilo je to jedno kišno popodne. Internet je bio pun “uradi sam” saveta, ali nekako sam uvek mislio da je najbolje da ja to po svom. Kupio sam vosak u granulama, neke esencije citrusa i par fitilja. Nije bilo tu mnogo razmišljanja o temperaturi, vrsti voska ili pravilnom dimenzionisanju fitilja. Rastopio sam vosak u staroj šerpi, dodao esencijalno ulje kad je vosak bio vreo kao pakao – što sam mislio da je super, “jači će miris biti!” – i sipao sve u neke stare teglice od džeza. Očekivao sam magiju, znate. Očekivao sam da će se kuhinja pretvoriti u spa centar.
Ali, nije. Kad se vosak ohladio, vrh je bio udubljen, pun rupa, kao površina Meseca. Miris? Pa, mirisalo je na nešto što se bori da izađe iz teglice, ali mu ne uspeva. Kad sam upalio prvu, fitilj se brzo ugasio, utopivši se u rastopljenom vosku. Drugi put sam probao sa debljim fitiljem. Upalila se, ali je gorila tako intenzivno da je stvorila ogroman bazen voska koji je počeo da se sliva niz ivice, dok je čađ obojila zidove oko plamena. Miris je bio još gori, sagoreo i nekako, pa, plastičan. Bio je to totalni fijasko, a onaj miris zagorelog voska, pomešan sa notama razočaranja, dugo se zadržao u vazduhu. Osećao sam se kao da sam bacio vreme i novac u vetar. Taj lepljiv osećaj pod prstima dok sam pokušavao da očistim nered, dok je mutna para ispunjavala prostoriju – to su bili moji prvi, gorki ukusi izrade sveća. Ali, nešto mi je govorilo da ne odustanem. Duboko u sebi, znao sam da postoji bolji način, samo ga treba otkriti.
Tu je došao onaj