Kvalitetan detektor metala košta kao polovan auto, a oni jeftini iz prodavnica igračaka su samo plastično smeće koje pišti na svaku rđu. Ako imate 10 evra i gomilu stare elektronike, možete sami napraviti alat koji zapravo pronalazi metal. Vi ćete uštedeti hiljade dinara, pod uslovom da znate kako da držite lemilicu a da ne spržite prste. Ovaj projekat nije za one koji traže gotova rešenja, već za one koji žele da razumeju fiziku iza šuma u slušalicama.
Materijali koje verovatno već imate (ili kradete sa otpada)
Zaboravite na kupovinu skupih kompleta. Za ovaj projekat tražimo komponente u starim radio aparatima ili neispravnim punjačima. Trebaće vam bakarna lakovana žica, debljine oko 0.3mm do 0.5mm. Ne kupujte novu; izvucite je iz starog transformatora ili namotaja pokvarenog fena. Nemojte je spaljivati da biste skinuli izolaciju – ostružite je skalpelom dok ne zasija bakar. Potreban vam je jedan tranzistor (BC547 ili sličan), par kondenzatora i otpornika koje možete naći na bilo kojoj staroj štampanoj ploči. Kutija? Iskoristite staru kutiju od sapuna ili plastičnu cev od 50mm koju je vodoinstalater ostavio iza sebe. 
Namotavanje kalema: Pakao koji se isplati
Srce vašeg detektora je kalem. Namotavanje je dosadno, prsti će vas boleti, a žica će pokušavati da se odmota. Uzmite okrugli šablon prečnika 10cm (stara konzerva kafe je idealna). Namotajte tačno 30 krugova žice. Svaki krug mora biti zategnut. Ako je namotaj labav, detektor će biti nestabilan i reagovaće na sopstveno pomeranje. Osetićete teksturu laka pod prstima i čuti tiho struganje žice o metal. Kada završite, sve to učvrstite izolir trakom. Ne štedite na traci. Kalem mora biti krut kao kamen. Labav kalem je mrtav detektor.
Koju žicu da koristim za maksimalnu dubinu?
Odgovor je jednostavan: bakarnu lakovanu žicu. Aluminijumska žica je smeće za ovaj projekat jer ima veći otpor i teže se lemi. Koristite žicu iz starih katodnih televizora ako možete da je nađete – taj bakar je visokog kvaliteta i savršen za DIY senzore.
WARNING: Nikada nemojte testirati ovaj uređaj blizu utičnica ili dok je povezan na bilo kakav izvor napajanja koji nije baterija od 9V. Kratak spoj može izazvati topljenje plastike i opekotine drugog stepena na vašim dlanovima.
Zašto BFO šema zapravo radi (Fizika bez filtera)
U svetu elektronike, BFO (Beat Frequency Oscillator) je najjeftiniji način da detektujete metal. Imate dva oscilatora: jedan je fiksni, a drugi koristi vaš kalem kao senzorski element. Kada se metal približi kalemu, on menja njegovu induktivnost. To menja frekvenciju. Razlika između te dve frekvencije stvara ton koji čujete. To je čista fizika. Energija se prenosi kroz vazduh, udara u metal i vraća se nazad. Ako razumete ovaj koncept, shvatićete da ne pravite magičnu kutiju, već radite sa elektromagnetnim poljima koja su svuda oko nas.
Anatomija neuspeha: Zašto vaš detektor samo krči?
Proveo sam 45 minuta psujući jer moj prototip nije radio. Problem? ‘Hladan lem’. To je onaj trenutak kada mislite da ste spojili dve žice, ali se kalaj samo naslonio na njih, ne ostvarujući pravi kontakt. Hladan lem izgleda mutno i hrapavo, dok dobar lem sija kao ogledalo. Ako preskočite čišćenje žice skalpelom, lak će ostati kao izolator i vaš trud je uzaludan. Drugi razlog je baterija. Koristite isključivo alkalne baterije od 9V. One jeftine, ‘heavy duty’ baterije, gube napon čim osete opterećenje, što dovodi do toga da detektor stalno menja ton bez razloga. Bićete frustrirani. Smirite se, uzmite lupu i proverite svaki spoj ponovo. Sitne greške ubijaju velike projekte.
Alat koji pravi razliku: Lemilica od 30W
Ne koristite one ogromne lemilice za varenje oluka. Treba vam nešto precizno. Vrh lemilice mora biti čist. Ako je crn od gareži, toplota se neće prenositi na komponentu već će samo dimiti. Očistite vrh o vlažan sunđer pre svakog lemljenja. Čućete ono karakteristično ‘psszt’ – to je zvuk spremnosti. Dobar lem traje 2 sekunde. Sve duže od toga i rizikujete da pregrejete tranzistor i pretvorite ga u komad beskorisnog silicijuma.
Koliko duboko ovaj detektor može da ‘vidi’?
Ovaj mini detektor je dizajniran za male predmete na dubini do 10-15cm. Ako tražite zakopano blago na dva metra dubine, treba vam ozbiljnija mašina i građevinska dozvola. Ovaj DIY projekat je savršen za traženje eksera u drvetu ili kovanica u pesku na plaži.
Kod i pravila: Šta kaže zakon?
Napomena: Prema propisima iz 2026. godine, upotreba detektora metala na registrovanim arheološkim nalazištima je strogo zabranjena i može rezultirati ozbiljnim kaznama. Ovaj uređaj pravite za istraživanje sopstvenog dvorišta ili proveru zidova pre bušenja. Uvek proverite lokalne zakone pre nego što izađete na teren. Ne budite lik koji završi na sudu zbog jednog zarđalog potkovice.
Izlazak na teren: Testiranje u realnim uslovima
Kada sve sklopite, izađite napolje. Beton u kući je pun armature koja će totalno zbuniti vaš senzor. Nađite čistu zemlju. Mahanje mora biti ravnomerno, oko 2-3cm iznad tla. Čućete stalni tihi ton. Čim ton promeni visinu – tu je nešto. Možda je čep od piva, možda je stara kovanica. Otkopajte to polako. Osetićete pod noktima vlažnu zemlju i miris rđe. To je taj osećaj potrage. Ako detektor postane previše bučan, smanjite osetljivost potenciometrom. DIY elektronika je živa stvar, zahteva podešavanje u hodu. Nemojte odustati ako prvi put ništa ne nađete. Prilagodite, zalemite ponovo i pokušajte opet.