Sećam se, kao da je juče bilo, onog popodneva kada sam stajala u pretrpanom dečijem izlogu, okružena blještavim plastičnim čudima koja su obećavala ‘edukaciju’ i ‘razvoj’. Moja devojčica, tada tek sa tri godine, zurila je u rotirajuću kulu sa LED svetlima i zvukovima, a ja sam osećala kako mi se u stomaku vrti od cene i osećaja da kupujem još jednu stvar koja će, verovatno, završiti zaboravljena ispod kreveta. U tom trenutku, nešto mi je ‘kvrcnulo’ u glavi. Zar ne možemo bolje? Zar ne možemo drugačije? I tako je počelo moje putovanje u svet pravljenja edukativnih igračaka kod kuće.
Verujte mi, nisam ja rođeni zanatlija. Moj prvi pokušaj da napravim ‘didaktičku kutiju’ od stare kutije za cipele završio je katastrofom. Lepak je bio svuda, karton se raspadao, a rezultat je više ličio na apstraktnu umetnost nego na igračku. Moja ćerka ga je pogledala, rekla ‘mama, šta je ovo?’, i otišla da se igra sa drvenim kašikama. Taj trenutak me je spustio na zemlju, ali me nije obeshrabrio. Naprotiv, bio je to okidač za dublje razmišljanje. Shvatila sam da nije poenta u savršenstvu, već u procesu i učenje od sopstvenih grešaka. Taj lepak na prstima i taj iskrivljeni karton, to je bila moja prva operativna ožiljak u svetu ‘uradi sam’ igračaka.
Prvi koraci ka smislenoj igri: Zašto je važno praviti igračke
Ponekad mislimo da su ‘edukativne igračke’ nešto što mora da košta bogatstvo ili da ima gomilu dugmića. Ali evo istine: najedukativnije igračke su često najjednostavnije. One koje podstiču maštu, kreativnost i rešavanje problema. Sećam se da smo u mom detinjstvu gradili utvrđenja od ćebadi i jastuka, izmišljali priče sa šišarkama i kamenčićima. To je bila edukacija u svom najčistijem obliku. Mi smo bili ti koji smo stvarali svet, a ne neko drugi.
A evo i mog ‘tajnog sastojka’, mog životnog haka koji nije u korporativnim vodičima: Uključite decu u ceo proces, od početka do kraja. Nije samo krajnji proizvod edukativan, već i sam put do njega. Odlučili smo da napravimo ‘farmu’ za životinje od kartona. Umesto da ja to uradim sama i ‘iznenadim’ je, sela sam sa njom. Zajedno smo birale kutije, zajedno smo crtale štalu (njena je bila naravno ‘šlampava’ i predivna), zajedno smo tražile stare novine za ‘blato’. Miris starih novina, lepak koji se lepi na prste – to su senzorni sidri koji stvaraju uspomene, mnogo jače od bilo koje sjajne plastike. Gledati je kako se trudi, kako razmišlja ‘gde ovo da stavimo?’ i kako donosi odluke, to je bio neprocenjiv trening za njen mozak. Njena radost kada je farma bila gotova, jer je znala da je SAMA učestvovala, bila je neopisiva.
Kroz ruke do glave: Moj filozofski ugao o stvaranju
Pravljenje edukativnih igračaka kod kuće nije samo način da se uštedi novac ili da se recikliraju materijali. To je duboko filozofski čin. To je poruka koju šaljete svom detetu: ‘Ti si kreator. Tvoje ruke mogu nešto da stvore. Tvoja mašta je moćna.’ Kada dete drži u rukama igračku koju ste zajedno napravili, u njoj se ne krije samo materijal, već i deo vaše zajedničke priče, vašeg truda, vašeg smeha. To je ponos. To je veza. To je osećaj da ste deo nečega većeg, da ste zajednički gradili nešto. Koliko puta ste se osećali anksiozno kada ste pomislili da niste dovoljno ‘dobri’ roditelji jer ne kupujete najskuplje igračke? Mnogi od nas su prošli kroz to. Ali ovde, u tom zajedničkom neredu, u tim mrljama od boje, leži istinska vrednost.
Kada radite na takvim projektima, naučite da se nosite sa frustracijom. Neće svaki pokušaj biti savršen. Setite se moje prve kutije! Ali svaki neuspeli pokušaj je lekcija. To je učenje o istrajnosti, o prilagođavanju, o pronalaženju alternativnih rešenja. To je mentalna vežba i za vas i za vaše dete. A zar to nije suština obrazovanja?
Gde sam ja grešila: Moj put od perfekcionizma do opuštenosti
Moj najveći izazov u početku bio je moj unutrašnji perfekcionista. Želela sam da svaka igračka izgleda kao nešto iz prodavnice. Tražila sam tutorijale sa savršeno isečenim delovima, preciznim merama. I znate šta? Nisam uživala. Bilo je to opterećenje. Jednom sam pokušala da napravim drvenu slagalicu sa slovima. Kupila sam finu šperploču, precizne alatke. Provela sam sate režući, bruseći, farbajući. Kada je bilo gotovo, izgledalo je sjajno, zaista. Ali energija koju sam uložila bila je iscrpljujuća. Kada je moja ćerka bacila jedno slovo i ono se rascepalo, skoro sam zaplakala. To je bila moja