Kilogram svežih bukovača u prodavnici danas košta skoro 800 dinara. Kartonska kutija od vaše nove veš mašine košta nula dinara. Ako tu kutiju bacite u kontejner, vi bukvalno bacate novac i resurse koji mogu da vam obezbede tri obilne večere za celu porodicu. Vi to ne želite. Vi želite da iskoristite tu celulozu i pretvorite je u nešto što cvrči na tiganju sa puterom i belim lukom. Ovaj projekat nije za one koji se plaše malo prljavštine pod noktima ili mirisa vlažne šume u podrumu. Ovo je čista biologija u službi preživljavanja i gurmanluka.
Zašto je običan braon karton zlato za micelijum
Bukovača (Pleurotus ostreatus) je agresivan kolonizator. Nju ne zanima fensi laboratorijska oprema. Ona želi lignozni materijal, a karton je zapravo samo prerađeno drvo kojem je neko uklonio smolu. Kada pocepate slojeve kartona, videćete onaj talasasti deo unutra – to su vazdušni džepovi koje micelijum obožava. Ali, oprez. Ne koristite sjajne, plastificirane kutije od televizora ili pice. Boja i lepak na tim kutijama su toksični. Tražite običan, braon, dosadni transportni karton. On je čist. On je hrana. 
Pasterizacija vrelom vodom ili ‘Metoda vlažnog pakla’
Direktna instrukcija: Stavite iscepane komade kartona u metalno bure ili veliku kantu i prelijte ih ključalom vodom dok ne budu potpuno potopljeni. Nemojte misliti da je mlaka voda dovoljna. Treba vam vrelina koja će ubiti spore divljih plesni koje samo čekaju da unište vaš trud. Osetićete specifičan miris – mešavina mokrog papira i stare biblioteke. To je miris sterilizacije. Ostavite to da se natapa bar 12 sati. Karton mora biti toliko zasićen da, kada ga stisnete pesnicom, voda curi u mlazu, ali ne sme da se raspada u kašu. Mora zadržati teksturu. Ako ga prekuvate, napravićete blato. Blato ne diše. Micelijum koji ne diše je mrtav micelijum.
Zašto pasterizacija često ne uspeva?
Odgovor: Zato što ste lenji sa temperaturom. Ako voda padne ispod 70 stepeni Celzijusa prebrzo, anaerobne bakterije će preživeti. One smrde na pokvarena jaja. Ako osetite taj smrad dok cedite karton, bacite sve. Ne pokušavajte da spasite stvar. Počnite ispočetka. Čistoća je ovde jedini zakon.
Anatomija jednog neuspeha: Zeleni monstrum u kutiji
Opisaću vam tačno šta će se desiti ako preskočite pranje ruku ili koristite prljav nož. Za oko sedam dana, umesto belog, mirišljavog paperja (micelijuma), videćete mrlju boje masline. To je Trichoderma. To je rak za vaše pečurke. Jednom kada se pojavi u kartonu, ona se širi brže od požara. Razlog? Verovatno ste ostavili previše vlage u donjem delu posude. Voda koja stagnira na dnu je grobnica. Svaka kanta koju koristite mora imati izbušene rupe na dnu. Ako voda nema gde da ode, vaša bukovača će se prosto ugušiti u sopstvenom otpadu. Gledajte to kao na pluća – kiseonik unutra, višak vlage napolje.
Sejanje micelijuma: Slaganje ‘lazanje’ od celuloze
Sada ide onaj deo gde postajete hirurg u radionici. Ocedite karton. Uzmite čistu kesu ili plastičnu kantu. Prvi sloj: vlažan karton. Drugi sloj: zrno sa micelijumom (kupite proveren spawn, ne igrajte se sa divljim uzorcima ako ste početnik). Pritisnite to jako. Ne sme biti vazduha između slojeva, ali sam karton mora biti porozan. Ponavljajte proces dok ne napunite posudu. Zamislite da pravite najčvršću lazanje na svetu. Micelijum mora da ‘oseti’ karton sa svih strana da bi počeo da ga ždere. Zavežite kesu, ali izbušite male rupe veličine vrha olovke svakih 10 centimetara. Bukovača diše baš kao i vi. Ako je zatvorite hermetički, ubićete je za 48 sati.
Da li mi treba inkubator?
Ne. Treba vam mračan ćošak gde je temperatura konstantna, oko 20 do 24 stepena Celzijusa. Ne stavljajte ovo pored radijatora. Isušićete ivice, a micelijum mrzi suve ivice. Kao što je stari majstor Mile uvek govorio: ‘Ako je tebi prijatno u majici kratkih rukava, i pečurki je.’ Pametne reči.
Fizika rasta: Zašto pečurke ‘eksplodiraju’ preko noći
Jednom kada beli micelijum potpuno ‘pojede’ karton, on će postati tvrd kao gips. To je trenutak istine. Iznesite posudu na svetlo (ali ne direktno sunce) i povećajte vlagu. Ovde nastupa nauka o CO2. U mraku, micelijum je mislio da je pod zemljom. Sada, na svetlu i svežem vazduhu, on ‘shvata’ da je vreme za reprodukciju. On šalje svu energiju u plod. Primordije – male glave pečuraka – pojaviće se kroz one rupe koje ste izbušili. One će rasti brzinom koju možete da pratite lenjirom. Ako su drške dugačke i tanke, a šeširići mali, nemate dovoljno kiseonika. Otvorite prozor. Provetrite prostoriju. Pečurke se guše u sopstvenom ugljen-dioksidu.
Snabdevanje iz ‘kontejnera’: Gde naći materijal za džabe
Nemojte ići u prodavnicu po kutije. Idite iza lokalnog supermarketa subotom uveče. Tražite kutije od banana (ali samo one bez plastificiranih nalepnica) ili kutije od brašna. Te su najbolje jer su često već ‘zaprljane’ organskom prašinom koja služi kao mikro-đubrivo. Jedan moj poznanik je platio 50 evra za setove za uzgoj preko interneta. Ja sam sakupio karton ispred radnje za delove, kupio micelijum za 500 dinara i dobio tri puta veći prinos. To je matematika preživljavanja. Iskoristite ono što drugi bacaju.
Završni udarac: Kako znati kada je kraj
Pečurka je spremna za berbu kada ivica šešira počne da se ispravlja. Ne čekajte da se ivice okrenu nagore i postanu braon. Tada gube ukus i postaju žilave kao guma. Jednostavno ih uvrnite rukom iz osnove. Nemojte ih seći nožem ako planirate drugi ‘talas’ rasta. Rupa koju ostavite nožem je ulaznica za bakterije. Uvrni, izvuci, pojedi. Karton koji ostane nakon tri berbe je savršen kompost za vašu baštu. Krug je zatvoren. Ništa nije bačeno. Vaš otpad je postao vaša hrana, a onda vaše đubrivo. To je prava DIY moć.