Sećam se, kao da je juče bilo, onog jesenjeg popodneva kada sam stajao ispred ulaznih vrata, držeći u ruci onaj plastični venčić kupljen na brzinu. Vetar je šuštao kroz požutelo lišće kestena u dvorištu, nosio miris vlažne zemlje i dima iz dimnjaka, a ja sam se osećao… pa, nekako prazno. Taj kupljeni venčić, iako „jesenji“, nije imao dušu. Nije imao priču. I tada sam, prijatelji moji, shvatio da je došlo vreme da uzmem stvari u svoje ruke. I da, i ja sam bio tamo – mislio sam da nemam „žicu“ za takve stvari, da su moje ruke previše nespretne. Ali verujte mi, ako sam ja naučio, možete i vi.
Izrada nečega svojim rukama, posebno kada je reč o dekoraciji doma, nosi sa sobom neopisiv osećaj zadovoljstva. Nije samo u pitanju lep ukras; to je lični pečat, deo vas unet u prostor. Sećam se kada sam kao dete pravio prve „skulpture“ od blata i lišća u bašti. Bio je to haos, da budem iskren, ali ponos u mojim očima kada bih pokazao „delo“ svojoj baki bio je stvaran. Sada, decenijama kasnije, taj osećaj se vraća svaki put kada završim nešto za kuću. Stvara se ta duboka veza sa sopstvenom kreativnošću, sa prirodom, sa samim domom. To je više od zanata, to je terapija, to je povratak korenima, kada su ljudi sve pravili sami. U svetu brzog tempa i jednokratnih rešenja, posvetiti se nečemu ručnom je čin otpora, tiha revolucija koja nam vraća mir i svrhu.
Moje Jesenje Buđenje: Od Nespretnih Prstiju do Magičnog Venčića
Pre petnaestak godina, kada sam tek počinjao sa uređenjem doma, jesenja dekoracija mi je bila uglavnom apstraktan pojam.